U vremenu kad način života postaje sve više sedelački i usmeren na intelektualnu aktivnost, izgubili smo kontakt koji smo imali sa sopstvenim telom. Kao deca smo sedeli sa ispravljenim leđima i pokretali se na način koji je činio da se dobro osećamo. Ali, već kao trogodišnjaci počeli smo da kopiramo govor tela svojih roditelja i drugih odraslih iz okruženja.
Čim postajemo svesni svoje visine, pola, ili želimo da budemo doživljeni na određeni način to dalje može da nam donese držanje tela koje nije dobro za nas. Na sve ovo neretko dolazi i radno okruženje, koje postavlja sasvim različite uslove od onih koje je priroda stvorila.
Nepravilno korišćenje tela i emotivna napetost lako prelaze u naviku koja samo izgleda normalno. Podizanje iz stolice može ostvariti napetost u mišićima grla, a upotreba glasa može, sasvim nesvesno, učiniti da stojimo ukočenih nogu i stopala.
"Nije lako menjati navike. Ali, posle svakog puta učimo da razvijamo jednu svesniju pažnju, da možemo početi da upravljamo navikama umesto da im dopustimo da one upravljaju nama", kaže Gavo.
Gavo je proputovala svet, između ostalog boravila je i u Švedskoj, deset godina, a sada je u Parizu, gde je preuzela odgovornost za vođenje Aleksander škole.
U središtu Aleksander tehnike je podizanje svesti o tome kako da se vladamo u svakodnevnom životu, počev od načina kako ustajemo iz kreveta i toga kako stojimo, sedimo i hodamo. Ovde se ne radi samo o telu. Ono o čemu mislimo i ono što osećamo dok izvodimo određenu radnju utiče jako na način na koji je izvodimo.
U okviru Aleksander tehnike se ne upotrebljavaju termini terapeut i klijent, već – nastavnik i učenik. Kada osoba dođe kod učitelja sa napetim ramenima, nepravilnim držanjem ili sa problemom stresa, obaveza učitelja je da se na taj određen simptom ne fokusira.
Umesto toga, učitelj će uvideti šta je to u ponašanju što stvara problem. Učenik pritom ne dobija nikakva obećanja da će biti izlečen već mu se nudi znanje o boljem načinu upotrebe sopstvenog tela. Na taj način najčešće i nestaje problem.
"Uz razna vežbanja navike se teđko mogu promeniti. Ukoliko imamo problem sa leđima, učitelj će nas možda savetovati da započnemo sa plivanjem, jer ”to je dobro za leđa”. Ipak, ako plivamo uz pogrešnu tehniku, sa glavom visoko nad vodom, steći ćemo još više problema", kaže Odisi, što znači da je za izbegavanje povrede najbolje da naučimo da pre no što započnemo sa novim sportom telo pokrećemo uz Aleksander tehniku.
Aleksander tehnika je proboj učinila pre svega u okviru scenske umetnosti, među umetnicima, pevačima i glumcima, ali se koristi sve više u sportu, kao što su golf, skijanje i jahanje.
Odisi je radila sa mnogima, od mladih kojima je potrebno da ojačaju samopouzdanje, do pevača, umetnika, golf igrača, jahača i elitnih sportista koji žele da budu efikasniji u okviru svojih disciplina. Sve češće je traže oni sa bolovima, raznim povredama ili lošim držanjem.
Odisi je rođena u Vijetnamu, ali već kao četvorogodišnjakinja je došla u Francusku. Tkanine u dnevnoj sobi i maske na zidovima, govore o životu u okviru različitih kultura. Živela je u Indiji, Nepalu i Indoneziji, gde je učila ples i asistirala u stvaranju dokumentarnih filmova o nestalim bližnjima...
Ples ju je pratio kroz ceo život pa ga i danas podučava, pre svega afrički ples. Svojevremeno je na Ibici predavala ples i davala časove glume kada je saznala za Aleksander tehniku. To ju je odvelo u London na trogodišnje studije, početkom osamdesetih. U Engleskoj je tehnika ostvarila i najveći proboj i tamo postoje dve velike škole. Ali, i u SAD, Irskoj, Izraelu, Nemačkoj, Švajcarskoj, Španiji, Italiji, Francuskoj, Danskoj, Norveškoj i Švedskoj – ova tehnika se sve više koristi. U Švedskoj je od približno 3.000 učitelja Aleksander tehnike u svetu njih tridesetak.
"Kod Aleksander tehnike se radi samo o sasvim malim prilagođavanjima, ali koji čine veliku promenu", kaže Odisi.
Popodnevno sunce sija nad klupom gde An-Kristin Santeson leži na leđima. Odisi postavlja nekoliko knjiga pod njen vrat, postavljajući ga u sasvim prav položaj.
"Kada je vrat slobodan i disanje je slobodno, kaže Odisi. Upravo zato je važno misliti o tome kako je vrat dugačak. Većina zapadnog sveta zabacuje glavu unatrag ili je spušta, tako da leđa postaju kraća i uža. Možete i sami probati da progutate ili da govorite kada stojite sa savijenom glavom, pa ćete razumeti kakav napor to uključuje."
Za australijskog glumca, F. M. Aleksandera (1869-1955.), koji je razradio tehniku, to je bio veliki problem. Najpre je promukao, a potom i potpuno izgubio glas dok je stajao na sceni. Ali, umesto da sledi savete lekara i promeni zanimanje, razmišljao je da li je problem, možda, stvorio sam. Tako je počeo da se posmatra u ogledalu, kako bi uočio šta je to što je radio bilo pogrešno.
To je bila svakodnevna borba tokom deset godina. Aleksander je uvideo da bi, svaki put kada bi trebalo da govori – ili, još gore, recituje – zabacivao glavu unazad što je rezultovalo time da su se glasne žice izlagale pritisku. Uvlačio je vazduh kroz usta, podizao grudni koš i potiskivao kičmu.
Konačno je otkrio da je ispravna veza između glave, vrata i leđa ključna za funkcionisanje celog tela. Ako glava nije u ravnoteži sa kičmom, ne funckionišu pravilno ni disanje, ni cirkulacija niti ostale funkcije organizma.
A, ovakve disfunkcije mogu da uzrokuju bol, stres, probleme sa snom, glavobolju i druge poremećaje. Aleksander je tako dinamičku vezu između glave, vrata i leđa nazvao primarnom kontrolom.
Odisi ispravlja An-Kristinina ramena i izdiže joj ruke malo iznad tela, tako da telo tone dublje ka bazi. Njen zadatak je da pomogne učenicima da pronađu položaje tela koji su prirodniji i koji se doživljavaju prijatnijim. An-Kristin, tako, kaže da joj se čini kao da su leđa šira i da nastaje više mesta za pluća.
Zatim je Odisi pažljivo postavlja u sedeći položaj. Nakon toga, dajući joj da posmatra svoje držanje tela u ogledalu, An-Kristina treba sama da poentira najbolji položaj. Ono najvažnije o čemu valja misliti: to je da je glava uvek prva, a da je leđa prate. Leđa su aktivna, a ruke slobodne. Sami često funkcionišemo sa previše krutosti u rukama.
"U početku se ovo često doživljava sputavajuće i pogrešno", kaže Odisi, i dodaje: "Ali, posle, kad se telo privikne na nove položaje, samo će da bira šta je za njega najbolje."
Kada se dižu sa stolice, mnogi savijaju glavu unazad, sležu ramena i podupiru se rukama... Odisi nas podučava tome da koristimo samo one mišiće koji su nam pritom potrebni.
"Umesto da pokušavamo da uradimo kako treba, valja samo duboko udahnuti i osvestiti 'dug vrat' i 'potez nagore' te dopustiti telu da samo odluči", smatra Odisi.
Kad se želi prekinuti sa jednom ustaljenom navikom, lako je otići u drugu krajnost. Tako je bilo i kod autora metode Aleksandera, koji je najpre pokušao da ”pronađe” glas savijanjem glave malo unapred.
"Zato je pogrešno nastojati činiti ispravno", zaključuje Odisi.
Aleksander je otkrio da su mu signali koje je mozak dobijao od mišića - davali pogrešnu informaciju. Tada je shvatio da ne možemo verovati osećanjima već da se valja menjati mentalno.
Tako je Aleksander došao na uvid o inhibiciji, što znači zaustaviti se u onom pogrešnom, umesto da pokušavamo da učinimo ispravno. Umesto da delamo nesvesno, možemo, kada se zaustavimo, da steknemo kontrolu nad mogućnostima izbora. On bi tako samo poslao usmerenja mislima i nije činio ništa drugo. Zamišljanjem ispravnih misli uspostavljale su se promene u muskulaturi.
"Mentalna usmerenja su takođe put dostizanja željenog bez da smo pritom opterećeni ciljem", smatra Odisi.
"Zaista su mnogi usmereni na rezultat i propuštaju poentu, sreću, razumevanje onoga što čine. Oni takođe gube na efikasnosti jer nemaju oruđa da dostignu cilj. Ovakvo nečinjenje ne podrazumeva lečenje, već to da sebi dajemo vremena da razmišljamo te da koristimo mentalna usmerenja umesto da reagujemo."
An-Kristin je promenila držanje tela od kada je počela da uzima časove Aleksander tehnike. Ranije je bilo više slabinsko, brada nagore i otvorene grudi.
"Tako je negde došlo do mene da treba. Ali, nakon polugodišnjih predavanja jednom nedeljno, znam da je ovo dobro za mene", kaže.
"U početku je nije bilo lako inhibirati", kaže Odisi. "Naročito kada je bila pod stresom, ali sada misli često 'nagore' i 'dug vrat' pre nego što se, recimo, podigne. Kada 50 godina nešto radite neispravno, povratak ka onom pokretu koji je ispravan za telo nije jednostavan. Ali, kada čovek zaista to učini, menja mu se čitav život. Ne samo njegovo telo. Tada je svestan o tome kako uopšte živi, šta unosi u sebe, šta čini sa svojim životom. Pa i to, ako se bavi pogrešnim pozivom. I sve slično počinje da se preispituje. Onog momenta kad čovek uspostavi kontakt sa svojim telom, uspostavlja kontakt i sa svojim duhom i sa svojim umom."
Nema komentara:
Objavi komentar